Ako ste muškarci, setite se zadnjeg puta kad ste poljubili ženu.

Je li to bilo da zadovoljite nju ili sebe?

Ako ste žena, jeste li ikad čuli ovu rečenicu: "Da me voliš, dopustila bi mi?"

Svako ko dalje  insistira  i kad vi kažete "Ne", ne kaže "Volim te".

 On ili ona kažu,"Volim sebe; želim tebe."

Prava je ljubav nežna i navodi  ljude da se odriču sebe radi osobe koju vole.

Ranije mi je bilo teško voleti druge, a  nekada čak i samu sebe.

Ključ za ostvarivanje trajne, večne ljubavi leži  u duhovnoj bliskosti.

Moraju biti pokrivene sve tri dimenzije, fizička, psihička i duhovna.

Kad mislite da osoba koju volite najmanje zaslužuje ljubav je najverovatnije vreme kad je treba najviše.

Da li smo se ikada zapitali:

Sebe volim sa svim svojim manama i vrlinama.

Zašto onda druge ne mogu prihvatiti sa svim njihovim manama?

Zašto za njegovu/njenu manu nemam opravdanje, dok za svoju uvek imam dobro pokriće.

Ljubav ne osuđuje, ljubav ne sudi.

Uvek postoji Ljubav pre i Ljubav posle

Nijedna ljubav nije ista.

Ljubav je neizgovorena reč

Ljubav je nada posle smrti

Ljubav je leto u decembru

Ljubav je stisak ruke

Ljubav je živeti i bez Tebe

Svakog te dana gubiti

I iznova te pronalaziti

Ljubav je najveći Božji dar

Ljubav je nada i čežnja

Ljubav ne postoji ako je ne otkriješ

Сви у животу чезнемо за љубављу.И сви трагамо за тим јединственим осећањем описиваним кроз векове постојања људске врсте, осећањем о којем су изговороне  најлепше песме и приче икада написане.

Љубав о којој се толико говори, а тако је мало има.

Љубав између мушкарца и жене, онаква каквом ју је Бог замислио.

Један човек и једна жена.

Заједно у духу.Заједно у Богу.Заједно у Љубави.

Разликују нам се начини трагања.

Неко трага, неко чека.

Ћутала сам када је требало да причам.

Причала сам када је требало да слушам.

Створен је дубок јаз.

Отворен је наизглед непремостиви понор.

Ништа није немогуће ако је у Богу и кроз Бога.

Без Бога све је узалудно.

И без праштања.

Јер праштање је пут ка срећи.

Опраштањем прекидамо наше унутрашње битке.

Неопраштање доноси љутњу, страх, патњу.И то негативно утуче на наше мисли и на наше срце.

   Опраштање значи - светлост Божју видети у сваком човеку, без обзира на његово понашање

 Најсрећнији бракови изграђени су на темељу те хришћанске врлине, опраштања.

Као штп морамо на болан и тежи начин учити волети, тако морамо учити и опраштати.

Неко научи, неко никада.

Када откријемо где је наш извор љубави, тада настаје мир и спокој.

Не опростити значи одлучити се за патњу.

Опраштање другима први је корак у опраштању себи.

Опраштање нас ослобађа болне прошлости.

И открива нам нове путеве.

Жеља за поседовањем некога  се темељи на страху, а не на љубави.

Љубав је давати том некоме слободу.

Пустити га да буде срећан.

И уживати у тој срећи.

Опраштање је трајан процес, а не нешто тренутно.

Благост и нежност су сестре опраштања.

Ово је мој опроштај.

Свима којима сам нанела бол и неправду.

Свима које сам мислила да волим и онима које заиста волим.

Опраштате или у потпуности или уопште нисте опростили.

   Опростите ми. Желим Вам љубав и сву срећу овога света.

Neposlata pisma...

Pitam se koju reč trebam reći da bi shvatio da te volim.Da li je to reč prijateljstvo, ili reč, dete, možda sloboda, mir, ili  blženstvo.

A šta ako samo ćutim? Za mene tišina govori sve.U tišinu se najbolje  razumem

.Samo sam te gledala i smešila se.Bez  suvišnih  pitanja.Bez zamerki.Bez kako, kada i zašto.

Nije bilo dovoljno.

Hodala sam stazama života a nigde nisam stizala.

Pošla sam a nisam stigla gde sam krenula.

Zarobljena u trenutku vremena između juče danas i sutra.

Čekajući pravi trenutak nisam ni primetila kada je prošao.

Čekajući možda sačekala sam nikad.

Bili smo kao dva oka koja se svaki dan gledaju ali jedno drugo ne vide.

Bili smo dve samoće u  očajnoj nadi da bićemo  jedno.

Možda.

Možda je bilo na početku.Možda je  na kraju.Možda zauvek.

Svaki otkucaj moga srca govori da kada nestane mrak i svane novi dan to je nova nada za neko novo možda.

Možda ćeš jednom u nečijim očima prepoznati sjaj ljubavi moje.

Zagledaj se pažljivo, jer oči su ogledalo duše.

Od čega si se krio, od čega si strahovao.

Od ove  lčjubavi koja mira nema .

Video si jabuku u ruci koja nije postojala.

Nema slučajnih susreta.U mom životu nikada ništa nije bilo slučajno.Jer ja znam.

Kao što i ti znaš da znam.

Poznavala sam te pre nego što si začet u majčinoj utrobi.Znam kako sediš, kako jedeš, kako spavaš, kako dišeš.

Šta Bog od nas traži i šta nam nudi je da jednostavno dajemo i jednostavno primamo.

Šta znači ljubiti? Šta znači voleti?

Ljubite bližnjega svoga kao samoga sebe.

Znači nesebično zaboraviti sebe radi drugih, znači učestvovati u njihovoj patnji i njihovom bolu, znači oprostiti i živeti u pomirnju.

Nismo se složili.

Gordost ne znači samo uništenje ljubavi, nego i uništenje harmonije, uopšte uništenje istine stvari; jer ona znači odsustvo osećanja stvarnosti.

Koliko je samo tragikomičan gord čovek.

Koliko je samo slep za stvarnost u sebi i za stvarnost oko sebe.

On u sebi vidi sve, a van sebe ništa.

On ne vidi svet onakav kakav on u stvari jeste;pun darovitih i mudrih ljudi, daleko darovitijih i mudrijih od njega samoga, svet koji je bogat  u ljudskoj dobroti i osećanjima.

Njemu se čini da je čitav svet smesa od gluposti, slabosti i prostote, i da on i njegova izuzetna i dragocena darovitost i čistota u tom svetu svetli nekim nadzemaljskim sjajem, kao što zrno zlata svetli u prljavom mulju.

Na ulici u kući, u kancelariji, među drugovima, kada jede, kada govori, u svako vreme i na svakom mestu on se trudi da istakne svoju genijalnost, otmenost, smirenoumlje, svoju nadmoćnost nad drugima.

On razume.

On sve zna.

Sve ostale brige imaju važnost utoliko ukoliko služe ovoj glavnoj.

Da, gordost znači odsustvo osećanja stvarnosti.

On misli da je od svih njegovih saputnika baš on najmudriji, najviši i najbolji.

Svi ostali su površni, ne razumeju, ne znaju o čemu pričaju.

On ih može sve naučiti.

Samo ako ga slušaju.

Jer on zna.

Gordost je najtajniji i najrasprostranjeniji greh.Svi smo joj robovi poslušnosti.

Ja nisam toliko gorda da mislim da u meni nema taštine i sujete.

O ne. Ja se borim sa njom svom svojom snagom.

Razlika među ljudima je u tome što sam ja primila pet talenata, a ti samo jedan.

Sluga sam ja, sluga si ti, sluga je on.

Isto sam ja , isto si ti.

Jer kome je više dato od njega će se više i tražiti ( Lk.12,4)

Neko se veseli jer ima deset talenata i smeje se onom ko nema nijedan.

Treba paziti samo da mu veselje ne presedne.

Gord čovek je velikodušan.On oprašta tražeći pokajanje.

Zaboravlja da niti je njegovo da prašta niti je njegovo da nudi pokajanje..

Ali on sve zna.On je mudar, on je dobar, on daje ljubav, on „krade“ samo ono što sam nema ; ljubav.

Gordouman osorno odgovara.

Gordouman  za sebe misli da je hedonista.

Sve se vrti oko njegovog ličnog zadovoljstva.

Najbolji dokaz koji mi neko može pružiti o svojoj gordosti je kada kaže „ ja nisam gord“

Kao što je najveća laž koju sam ikada čula „ Ja nikada nisam slagao“ i“ Ja ne lažem“

Opet gordost.

Ne izgovaranje lažći ne znači automatski i da se ne laže.

Prećutkivanje, prikrivanje, sa obrazloženjem da se to drugih ne tiče, a itekao ih se tiče, je majka laži – obmana.

O kako sam gorda bila .

U svojoj gordosti ja sam hranila tvoju taštinu.

Oproštaj

Noćas, dok i nebo plače sa mnom, ja se pitam šta se dogodilo.Prebiram po sećanjima, tražim slamku za koju mogu da se uhvatim.Uzalud.

Tanane niti osećanja  se kidaju ,igraju svoju igru skrivalice .

Čekala sam te kao što žedna zemlja čeka oblak sa spasonosnim kapima kiše.Taj oblak si bio ti.

U svojoj čežnji zaboravih da svaki, i najnežniji oblak, može postati olujni.

Koračala sam bezazleno, opijena mekoćom oblaka, onako kako jedino umem, njišući se u ritmu života.

Opijena ljubavlju, svuda sam videla ljubav.

Žena, devojčica, ljubavnica.

Gledajući u svetlo nisam videla kada je  mrak počeo da nadire

Širom otvorenih očiju, ja sam slepa koračala.Moje srce je pevalo pesmu ljubavi, pesmu života.

O, kako obmana može biti uvijena u lepotu.

I kako ljubav može zanemariti razum.

Oluja me je uhvatila nespremnu.Uplašenu.Ledene kapi kiše su besomučno udarale,natapale, plavile, gušile.

Oluja je besnela, a ja sam se davila  nadomak luke.Nisam pružila ruku odbijajući pomoć

Upijala sam tvoju tugu i tvoj bes.Popila sam otrov namenjen hiljadama drugih.Urlajući bez glasa, kao ranjena životinja, ja sam ga  u svojoj utrobi pretvarala u ljubav.I vraćala nazad.Popunjavajući prazninu koja je bila u  tvome srcu.

Voleo si me i mrzeo si me.Mrzeo si me jer sam te dovoljno volela da otkrijem tajne neotkrivene.Jer sam razumela.Nosila sam tvoju patnju i bol.

Mrzeo si me iz istog razloga.Zato što sam znala.Zato što sam mogla da osetim i namirišem.Prepoznajem miris tuge.Strah miriše posebno.

Ono što žena i muškarac  mogu dati jedno drugom je ništa.Ono što ljudska bića mogu dati jedno drugom je mnogo.Tebi je bilo previše.

Ali si ipak želeo još više.

Znaš, kao i ja, da nikada više ništa neće biti isto.

Umorila sam se.Oluja je prestala, voda se povukla i ostavila opustošenu obalu.Sakupila sam krhotine osećanja., pronašla svoju ljubav uplašenu i šćućurenu, sakrivenu u dubinama ponora, na samoj ivici ambisa, grotla zla, obamne, i prevare.

Zagrlila sam je, kao što je ona mene celog života grlila.

Zaplakala sam tražeći oproštaj od same sebe.

I donela odluku.Ne mogu biti ono što očekuješ od mene.Ne želim.

Jer ja volim sebe.Baš ovakvu kakva sam.

Ostaviću ti deo ljubavi, jer ljubav se poklanja.

Imaćeš ono što si želeo, moju ljubav ali bez mene.

Reč koju hoću da kažem lako je reći, pa ipak je to najteža reč koju sam ikad pokušala da izgovorim.

Ona nastoji da razjasni sva moja osećanja, ali koju bih to onda jednu jedinu reč morala reći da bih ih sve iskazala njome?

Obično pokušam da je kažem, ali je nikad odista ne izreknem, a kad se pomučim da je pripremim, uvek mi izneveri nade i sklizne mi sa jezika.

Reč koju hoću da kažem već je ovde, i to blizu, slobodna je i laka na mojoj usni i jeziku, ali se retko izrekne.Ona je kao ribica u mutljagu koja iskače iz mojih mreža pre no što stignem da ih pritegnem.

Ja znam šta znači ta reč.I znam šta kaže.Znam joj težinu i razmere, znam joj ime, oznaku, zaštitni znak.Znam joj oblik i oset, znam joj kuću i dom, znam joj ukus i miris, dodir njenog tela.

Reč koju hoću da kažem je ime..

U toj jednoj reči od sedam slova sadržan je ceo jedan život, čitav univerzum isprepletanih osećanja, nežnih dodira, ubojitih reči, neprolivenih suza, zanemelog krika.Uspinjala sam se za tom reči pod nebeske svodove, i spuštala se do granica pakla.

Ta jedna reč ; juče, danas, sutra..

Prošlost koje se ne sećam, danas koje ne postoji, i sutra za koje ne znam da li će doći.

Ta jedna jedina reč koja je učinila da shvatim sebe, da u istom trenutku budem krhka kao vlat trave na olujnom vetru, i čvrsta kao granitna stena opirući se valovima života.

Ta jedna reč svim mojim drugim rečima daje oblik i smisao, ta reč koja osvetljava moj put, ta reč koja više nije moja.

To je slobodna reč koja mi je u jednom trenutku večnosti iskazala čast da pripadne samo meni.

Izgovorena ta reč ne bi imala smisao, ne bi imala značenje koje sada ima.

Ja znam svoju nerečenu reč bolje nego što ona zna mene.Znam joj miris i ukus, znam joj čežnju i nadu, znam joj bol i tugu, znam joj dodir usana, miris tela.

Ta reć koja me uvek nadmisli i nadgovori.Ta reč koja mi izmiče iz srca i kotrlja se ka mome jeziku.Ta reč koja nikada neće sići sa mojih usana.

A najčudnije je da ta reč i nije neka reč.Da nije sve ovo bila bi samo obična reč, nečije ime ispisano u vremenu.

Sada, više mi ne trebaju reči ,treba mi vreme, jer više nemam šta da kažem